O digitalizaciji - 2. deo

Smernice digitalizacije

Smernice digitalizacije odnose se na međunarodna ili nacionalna uputstva i preporuke za organizovanje instuticionalizovanih projekata digitalizacije. Već je uobičajena praksa da svaki posao digitalizacije započne sa upoznavanjem preporuka, odnosno iskustava prethodnih projekata digitalizacije. Istovremeno, definisanje nacionalnih smernica za digitalizaciju podrazumeva saglasnost sa prihvaćenim međunarodnim principima, standardima i uputstvima. U zemljama Evropske Unije 2001. godine uspostavljena je digitalna mreža biblioteka MINERVA, koja, između ostalog, upućuje na veliki broj dokumenata koji se odnose i na digitalizaciju, a dostupni su u elektronskom obliku na internetu. Veoma iscrpan spisak onlajn izvora nalazi se na adresi http://www.minervaeurope.org/interoperability/digitisationguidelines.htm, uz napomenu da lista sadrži smernice za digitalizaciju tradicionalnog papirnog materijala koji se čuva u bibliotekama, arhivima ili muzejima. Isti sajt prikuplja i dobre primere digitalizacije u zemljama Evropske Unije.

IFLA je 2002. godine formulisala smernice za digitalizaciju koje se direktno odnose na digitalizovanje bibliotečke građe. Pomenuti dokument, pod nazivom "Smernice za projekte digitalizacije", nastao je zajedničkim snagama eksperata IFLE i Međunarodnog saveta arhiva (International Council on Archives, ICA), i podnet je UNESCO-u marta 2002. godine. To je jedno od najvažnijih uputstava za institucionalnu digitalizaciju u bibliotekama i arhivima, koje pokriva pitanja od ciljeva digitalizacije, do upravljanja projektima i finansijskim detaljima.

Nacionalne smernice za digitalizaciju

Opšte nacionalne smernice za digitalizaciju kulturne, naučne i istorijske baštine kod nas još uvek nisu zvanično objavljene. U Srbiji je 2002. godine stvoren Nacionalni centar za digitalizaciju (NCD), "kao mesto u kome će se okupiti naše vodeće ustanove koje se bave kulturom i naukama orijentisanim ka računarstvu i koje će zajedničkim snagama raditi na digitalizaciji nacionalne baštine i obezbediti dugoročno istrajavanje u sprovođenju odgovarajućih aktivnosti". Osnivači Centra su Arheološki institut SANU, Arhiv Srbije, Jugoslovenska kinoteka, Matematički fakultet iz Beograda, Matematički institut SANU, Narodna biblioteka Srbije, Narodni muzej iz Beograda i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. Može se videti da su osnivači Centra uglavnom ustanove od nacionalnog značaja, što ohrabruje ako se posmatra dugoročna perspektiva takve institucije. Međutim, kako je rečeno na jednom skupu, NCD je praktično ostao na nivou projekta, tj. inicijative,, velikim delom zbog odnosa države i relevantnih ministarstava kulture i nauke prema digitalizaciji uopšte. Želja mnogobrojnih ustanova da regulativu za digitalizaciju dobijaju direktno iz Centra za sada ne može biti ispunjena i tako će ostati sve dok NCD ne bude dobio status stalne institucije, finansijski i organizaciono podržane od strane države ili osnivača. Do tada, aktivnosti NCD ostaju na nivou organizovanja konferencija i objavljivanja stručnih radova u časopisima.

U časopisu Glas biblioteke (14/2007) objavljen je rad prof. dr Aleksandre Vraneš "Digitalizacija zavičajnih fondova u narodnim bibliotekama", str. 5-26. Autorka u radu prvenstvo digitalizacije u javnim bibliotekama daje zavičajnim zbirkama i posebnim kolekcijama, "jer one i jesu temelj nacionalnog nasleđa" (str. 17). Iz tog rada prenećemo delove, koji se uslovno mogu smatrati kao neke najopštije smernice za digitalizovanje građe u ustanovama kulture:

"Pre početka postupka digitalizacije zavičajnih fondova, biblioteka, odnosno konzorcijum, treba da jasno, a u skladu sa preporukama Nacionalnog centra za digitalizaciju, odrede koje su njihove potrebe, razlozi i mogućnosti konverzije građe u digitalnu formu.... U zemlji poput naše, suočenoj sa ekonomskom neizvesnošću i slabostima, valja dobro ispitati potrebe lokalne i državne sredine kako se ne bi stihijski pristupilo formiranju virtuelne kolekcije. Takođe, valja pripremiti urednu tehničku dokumentaciju i zahteve za implementaciju odgovarajućeg hardvera i softvera kako bi se dobio odgovarajući kvalitet slike, zvuka, bibliografskog opisa, organizacije zapisa i oblika pretraživanja. Izuzetno je važno da se pomenuta virtuelna posebna kolekcija identifikuje i zaštiti i kao svojina biblioteke, a takođe i svaki njen činilac, čija samosvojnost i autentičnost, kao i autorska prava, u procesu digitalizacije ne smeju biti narušeni.

Svaka biblioteka koja poseduje zavičajni fond može da, u skladu sa opštim preporukama i standardima, uspostavi samostalnu mrežu nabavke publikacija, kataloške i klasifikacione obrade, promovisanja građa putem kataloga, izložbi, različitih javnih manifestacija. Ipak, ne treba pojedinačnim bibliotekama prepustiti odlučivanje o procesu digitalizacije zavičajnih zbirki, ne zato što za to nemaju znanja, potrebe i interesovanja, već zato što bi ovaj postupak trebalo tretirati kao projekat od nacionalnog značaja, za koji treba odrediti: snimanje trenutnog stanja, obim, sadržaj, kriterijume selekcije, materijalno angažovanje, opremu (računar, skener, digitalni fotoaparat) i program za digitalizaciju, format dokumenata, opis izvora informacija, poštovanje principa zaštite i autorskih prava, opredeljivanje za rad sa sopstvenim, ili sa strane angažovanim sredstvima i kadrovskim potencijalima, preciziranje plana rada, definisanje standarda u cilju interoperabilnosti i principa evaluacije.

Organizovanje digitalnih zavičajnih biblioteka u jedinstvenu mrežu podrazumeva:
- otvorenost za sve korisnike,
- vidljivost na mreži,
- zaštitu originalnih dokumenata,
- međusobno pretraživanje,
- prevazilaženje problema koji iz kriterijuma zavičajnosti proističu: geografske, istorijske, personalne, sadržajne odrednice jednog dela ili autora koji istovremeno biva prisvajan u više «zavičaja»,
- interaktivna komunikacija na mreži.

Nacionalne smernice za digitalizaciju zavičajnih zbirki zahtevaju:
- definisanje sadržaja digitalizacije,
- definisanje infrastrukture i tehničkih standarda,
- standardizovanje terminologije,
- definisanje principa organizacije digitalnih dokumenata i njihovih zapisa,
- definisanje standarda za indeksiranje digitalnih dokumenata,
- definisanje komunikacionih protokola za pristup podacima,
- definisanje standarda za čuvanje i zaštitu podataka ,
- definisanje metoda i modela pretraživanja podataka,
- definisanje standarda za korišćenje podataka,
- definisanje standarda za zaštitu autorskog prava, prava na privatnost." (str. 17-19)

Trenutno je u Srbiji daleko razvijenija praksa digitalizacije nego njeno teorijsko utemeljenje, na osnovu koga bi se pravilna praksa i sprovodila. Apsolutno je tačno da indivudalni rad svake ustanove u stvaranju digitalnih kolekcija ne može biti od nacionalnog značaja, ako govorimo s tog stanovišta. Pitanje koje se logično nameće jeste da li je bolje čekati nacionalne smernice za digitalizaciju pre početka rada ili započeti sopstvene programe digitalizacije, zasnovane na postojećim resursima i znanju. Možda vi imate odgovor?

24.04.2008. 08:31

Ne možete poslati komentar na ovaj članak!

Napišite komentar

:

:

:


5 + 4 =