Web arhiviranje

Web arhiviranje (Web Archiving) se može definisati kao skladištenje u digitalnom repozitorijumu celine ili određenog dela internet sadržaja, zarad obezbeđivanja trajnog pristupa tim digitalnim sadržajima u budućnosti. Usled nesagledivog rasta sadržaja na internetu, koji se eksponencijalno širi, web arhiviranje postaje aktuelna tema u mnogim zemljama sveta, koje posmatraju svoje nacionalne internet domene kao sastavni deo kulturne baštine (što će najverovatnije prihvatiti sve države tokom vremena, kako se svest o tome bude izgradila, tj. korišćenje interneta i prisustvo na njemu). U ovom slučaju, u pitanju je veoma posebna vrsta kulturne baštine, koja ne postoji u fizičkom (analognom) obliku, pa se i njeno dugoročno čuvanje (arhiviranje je prava reč) mora rešiti na drugačiji način. Naročito ako se uzme u obzir promenljivost sadržaja na internetu, gde mnogi izvori i veb sajtovi postoje u vrlo kratkom roku (svega nekoliko meseci, kao u slučaju određenih manifestacija, gde se nakon okončanja programa često ugasi/obriše i internet zapis o tome). Istraživanja od pre nekoliko godina utvrdila su da prosečni (aktivni) životni vek novih internet sajtova ne prevazilazi dužinu života jedne muve, tačnije 44 dana. Postoje slučajevi masovnog odumiranja internet prostora, kao u našem slučaju gašenja yu domena, kada će 30. septembra 2009. neminovno nestati u ništavilu deo naše "digitalne kulture", sviđalo nam se to ili ne.

Kao i većina novina s kojima se prevashodno ustanove kulture hvataju u koštac, i ovde postoji mnogo eksperimentisanja i višegodišnjih pripremnih radova, tako da je vrlo malo zemalja izgradilo nacionalnu strategiju web arhiviranja celog ili dela svog nacionalnog domena. Zanimljivo je da nivo tehnološke razvijenosti ili kulture korišćenja interneta ne određuje i preimućstvo, jer u suštini proces "hvatanja" sadržaja sa interneta nije preterano komplikovan (postoje i open source programi koji se mogu instalirati na kućnom računaru i koji vrlo lepo prenesu na lokalni disk čitav sadržaj nekog sajta ili internet resursa). Mnogobrojne faze moraju se proći pre samog "harvesta" (žetve) interneta: stvaranje pravnog okvira koji bi nekim ustanovama omogućio da pristupaju sadržajima pod zaštitom autorskih i vlasničkih prava i preuzimaju ih u celosti (u suštini najduža faza); stvaranje i organizovanje nacionalnog repozitorijuma, što nije samo pitanje kupovine nekog sistema velikog kapaciteta za skladištenje podataka, već načina kako će se omogućiti dugoročni i sigurni pristup podacima u budućnosti, uz garantovanje autentičnosti tih podataka (da neko sa strane ne bi vršio neke izmene na digitalnim dokumentima, što je u digitalnom svetu vrlo moguće); kriterijumi za selekciju sadržaja koji će biti arhiviran (ni ovde ne treba sve arhivirati, već samo ono što se smatra korisnim za buduće korisnike); rešavanje problema zastarevanja softvera i hardvera, tj. migracija podataka na nove platforme i sisteme, kako generacije posle nas ne bi imale samo muzejske primerke hard diskova, sa nečitljivim podacima na njima; itd.

Nakon što se reše ovi i mnogi drugi problemi, može se pristupiti planskom radu na digitalnom čuvanju (Digital preservation), što je u stvari menadžment digitalnih informacija tokom vremena (ili na dugi rok, kako bi smo mi rekli). Za zemlju Srbiju dobri primeri web arhiviranja nalaze se u samoj Evropi, recimo u Češkoj Republici, ili nešto dalje, kao što je to urađeno u Australiji. Postoje i internacionalni projekti, poput dobro poznatog Internet Archive, koji više od deset godina pokušava da indeksira čitav(!) internet, međutim, kako je to ipak američka ustanova, kada dođu izbori u SAD ili, nažalost, neke velike tragedije, nacionalni resursi se usmeravaju na nacionalni domen. Primer Čeha odnosi se na gornji komentar o neskladu između tehnološke razvijenosti i nivoa svesti o potrebi i hitnosti očuvanja svoje kulture i baštine u digitalnom obliku, pa mislim da i mi tu mnogo možemo naučiti.

20.11.2008. 14:59

Ne možete poslati komentar na ovaj članak!

Napišite komentar

:

:

:


3 + 7 =